Hajde nam sada, reče Sokrat, ti opet, Antistene, kazuj, kako se kraj tako malena imutka ponosiš bogatstvom.
Jer držim, ljudi, da nije bogatstvo i siromaštvo u kući, nego u duši! Vidim, naime, mnoge koji kraj velikog bogatstva misle da su tako siromašni da prihvaćaju svaki napor i svaku pogibelj pod uvjetom da više steknu, a znam i braću koja su dobila jednak dio, pa jedan od njih ima dovoljno i još mu pretekne, a drugom svega nedostaje. Slušam i o nekim samovladarima da su tako gladni novca da čine još strašnije stvari nego najsiromašniji. Ovi iz potrebe jamačno jedni kradu, drugi provaljuju u kuće, a treći otimaju. A ima samovladara koji ruše cijele kuće, sve mnoštvo ubijaju, a mnogo puta i cijele gradove prodaju u ropstvo. Ove ja doista žalim zbog njihove teške bolesti, jer mi se čini da im je jednako kao i onom koji mnogo ima i mnogo jede, a nikada se ne zasiti…
Jer oni koji su najviše zadovoljni s onim što imaju, najmanje žele tuđe. A vrijedno je imati na umu da ovakvo bogatstvo čini ljude slobodnima. Jer i Sokrat, evo, od koga sam ga dobio, nije mi ga ni brojio ni vagao, već mi je davao onoliko koliko sam mogao nositi. A ja ga sada nikome ne uskraćujem, već svim prijateljima pokazujem svoju spremnost i svakome tko hoće razdjeljujem od bogatstva u svojoj duši…
Gozba, Ksenofont
Priredila Nataša Žaja
