Prije nekoliko godina u jednoj prestižnoj američkoj školi jedan je profesor svojim učenicima održao izuzetno predavanje o socijalnoj ekonomiji. Profesor je pažljivo postavio na stol staklenu posudu, bez ikakva objašnjenja. Zatim je izvadio vreću punu kamenja i jedan po jedan stavio u posudu, sve dok je nije napunio. Nakon toga je pitao svoje učenike: “Je li posuda puna?”
“Jest”, složili su se učenici.
Profesor se nasmijao. Ispod stola izvukao je drugu vreću napunjenu šljunkom. Uspio je ubaciti manje kamenčiće u prostor između većeg kamenja u posudi. Ponovno je pitao učenike: “Je li sada posuda puna?”
“Nije”, čuo se odgovor. Učenici su već shvatili da nešto slijedi.
I bili su u pravu jer je profesor donio vreću s finim pijeskom. U posudu punu kamenja i šljunka uspio je ubaciti i nešto pijeska. Opet je upitao učenike: “Je li sada posuda puna?”
“Poznavajući vas, vjerojatno nije”, odgovorili su učenici.
Nasmijavši se njihovu odgovoru, donio je mali vrč vode koju je ulio u posudu punu kamenja, šljunka i pijeska. Kada voda više nije stala u posudu, spustio je vrč i pogledao u razred.
“Dakle, što možete iz ovoga naučiti?” upitao je učenike.
Jedan od njih odgovorio je: “Bez obzira koliko vam je pretrpan raspored, uvijek u njega možete nešto dodatno ubaciti!” Bila je to ipak poslovna škola.
“Ne”, zagrmio je profesor. “To pokazuje slijedeće: želite li da vam veliko kamenje stane u nešto, morate najprije njega ubaciti.”
Bila je to pouka o prioritetima.
Što je “veliko kamenje” u vašoj “posudi”? Što je najvažnije u vašem životu što treba u njega stati? Molim vas, osigurajte u svom rasporedu najprije mjesto za “drago kamenje”. U protivnom nikada nećete naći prostor za njega, nikada ga nećete dosegnuti.
Odabrala: Nives Lozar
Iz knjige: Ajahn Brahm – Krava koja je plakala i druge budističke priče o sreći
