Nekada davno jedna je ženka čačatatutua, najmanja i najružnija od svih ptica, snijela tri jajeta u svom gnijezdu u travi. No, svakoga dana, dok bi bila odsutna, pika1 bi izlazila iz obližnje rupe i pojela po jedno jaje. Dva su već nestala. Uznemirena čačatatutu odleti do feniksa da se požali na piku.
Feniks se nije uznemiravao zbog malog čačatatutua, ne većeg od palca, pa osorno reče: “Znaš li da sam vrlo zauzet? Kako me možeš gnjaviti zbog takve sitnice? U svakom slučaju, mama-ptica je dužna brinuti se za svoje ptiće. Sigurno nitko drugi neće. Ti sama moraš štititi svoju obitelj.”
Čačatatutu se još više uznemirila jer feniks nije ozbiljno shvatio njen problem, pa reče: “Ali, ja sam došla k tebi zato što si ti kralj svih ptica. Molim te, nemoj me prezirati i misliti da sam došla dizati galamu zbog obične sitnice. Čak i sitnica koja nije riješena može jednog dana izazvati veliku tragediju. Ako se to dogodi, nemoj mene kriviti.”
Feniks promrmlja nešto sebi u bradu, ne obraćajući više pažnju na nju.
Čačatatutu shvati da više ništa ne može učiniti, pa odleti.
Vratila se tužna u svoje gnijezdo. Puna jada, ona uze travku i napravi od nje strijelu. Onda sjedne u zasjedu pokraj drveta, čekajući grabežljivu piku.
Sigurna u sebe, pika dođe pojesti i posljednje jaje. Čačatatutu je bila toliko ljuta da je piku, prije nego što je ova shvatila što se zbiva, ubola strijelom u oko. Pika je jurila amo-tamo, vrišteći, zaslijepljena od boli.
Sva izbezumljena, pika uleti u nozdrvu lava koji je drijemao na obali. Naglo probuđen, lav skoči u vodu, ne znajući šta mu je u nozdrvi.
Zmaj koji je ležerno plivao u rijeci, ugleda lava kako skače na njega, pa prestrašen poleti pravo u nebo, misleći da ga lav hoće pojesti. Sasvim slučajno, proleti tik pokraj feniksa i nehotice sruši njegovo gnijezdo, i feniksovo jaje se razbije.
Feniks se makne u stranu i bijesno napadne zmaja: “Ti si zmaj, a ja sam feniks. Ti živiš u vodi, a ja živim na kopnu. Mi se nikada nismo miješali. Shvaćaš li da mi nosimo samo po jedno jaje godišnje i da imamo samo jednog ptića? Zašto si morao poletjeti iz svog vodenog doma, srušiti mi gnijezdo i razbiti jaje?”
“Nemoj mene kriviti,” reče zmaj. “Dok sam polako plivao, u rijeku je uletio lav i htio me proždrijeti. I ja sam, naravno, poletio uvis. Sasvim slučajno sam srušio tvoje gnijezdo i razbio jaje. Lav je pogriješio što me napao. On je kriv za sve.”
Tako feniks ode potražiti lava.
“O poštovani fenikse,” reče lav. “Nemoj mene kriviti. Ja sam mirno spavao na obali, kad mi je pika uletjela pravo u nozdrvu. To me je tako zaboljelo da sam skočio u vodu. Vidiš da je to pikina greška. Idi i ukori nju.”
Feniks ode i pronađe piku.
“O plemeniti fenikse,” reče pika s poštovanjem. “Nije to moja krivica, već čačatatutuina. Ja sam se samo šetala kroz travu, kad ona iskoči i ubode me strijelom u oko. To me je tako zaboljelo da sam zabunom uletjela lavu u nozdrvu, umjesto u rupu u zemlji. Greška je sigurno čačatatutuina. Idi i pitaj nju da li je tako bilo.”
Feniksu ništa drugo nije preostalo, nego otići do čačatatutue i pitati je.
Čačatatutu svečano odgovori: “Fenikse, ja sam ti to već rekla. Nisi me smio prezrijeti samo zato što sam mala, kratkog perja, nejaka i ružna. Bio si siguran da ti ne mogu naškoditi i da je moja nesreća sitnica, da majke moraju same paziti na svoje gnijezdo i rekao si mi da te ne uznemiravam. Kako to da tvoj problem nije obična sitnica? Kako to da ti ne paziš sam na svog ptića, već ideš okolo i uznemiravaš druge? Da li je pravo da je sitnica kad pika jede moja jaja, a nije sitnica kada zmaj sruši tvoje gnijezdo i razbije tvoje jaje? Ja moram snijeti svoja tri jaja u travi i svaki čas ići tražiti hranu, dok ti nosiš svoje jedno jaje na drvetu. Tebi je mnogo lakše nego nama, malim čačatatutuama, paziti na jaje. Zašto ga onda nisi pošteno pazio? Nisam li te upozorila da me ne kriviš ako sitnica jednog dana izazove katastrofu? Zašto me onda sada optužuješ?”
Nato je Feniks, zatečen, odletio sav pokunjen.
Autor: Nives Lozar
